Umoran sam. psihički sam iscrpljen, emocionalno sam iscprpljen.  Kako reče onaj sveštenik u filmu  Kum ko zna koji deo; kad duša boli, telo pati.  i telo mi  pati. Sav sam se ofucao. Hteo sam da pišem o nečemu, ali nemam snage.

otvaram jedan od mejlova i primam radosnu  vest od nepoznate osobe kojoj sam na neki način pomogao. srce mi se ispuni radošću  i ako ne znam ženu. to je druga lepa vest danas. prva je bila da mi je ćerka položila jedan od težih ispita što joj otvara vrata da polako studije privede kraju.  Dve lepe vesti, a ja sav sjeban.  kako ovi emocionalni problemi troše energiju da je to strašno.

Ne znam koliko ču izdržati ovo sranje i kolko sam u stanju da proživljavam ovaj bol, ne-vezano za S.  koliko će mi to pomoći da se odmaknem od dečjih stavova i obrasaca i da odrastem,  postanem muškarac u pravom smislu te reči.  ponekad mi je neizdržljivo teško, ali to ne mogu sa nikim da podelim. Ćuti i trpi. 

Koliko izdržim, toliko će mi porasti životna sposobnost.  

 Patim i tugujem i nikom ne kazujem.  Ljudi iz okruženja vide promenu, ali nemaju pojma šta se dešava, a tako i treba da ostane. Za njih što ne znaju nije se ni dogodilo.  Kolege  s posla su me videle sa S. kad smo zadnji put bili zajedno na kafu, baš smo na njih natrčali kad smo ušli u lokal. Ali odakle oni znaju šta se događa kad te vide sa osobom mnogo mlađom od tebe, 17leta, a ja ne pričam, a i šta ih zabole. Mada je jedan od njih posle par dana komentarisao kao neke plavuša, duge noge i ostale gluposti.

Da ne patim, da ne tugujem značilo bi da je to sve bilo bezvredno, da nismo imali nikakav odnos, da je sve to bio samo seks. Bliskost je postojala i to se ne može poreći. Zašto se završila veza na ovakav način, e to je drugo pitanje.  

Pre ovog sranja, razmišljao sam da ovako još dugo neće moći da potraje.  Ona živi da je definešem kao garsonjeru. spava sa sinom zajedno, a dete raste.  Uveče sma dolazio kod nje kad mali zaspi, ali to je moglo još jednu godinu, ne više. gledam raspored, treba da odvoji dete od sebe, a gde će da smesti još jedan krevet.  A ona je tu odrasla, sa majkom i očuhom.  Jedino rešenje je da se iznajmi veći stan, da bi dete imalo svoju sobu. Trebalo je još para zaaditi da bi se to ostvarilo. nisam joj pričao  o tome, mislim o čemu razmišljam.  Verovatno je i ona razmišlala o tome, ali na drugi način.  Veza bi pukla sigurno za pola do godinu dana ako se ništa ne bi promenilo, ali eto završi se ranije. 

Nekako od početka nisam imao puno poverenje u nju. Ne znam kako to da objasnim, ali kao da mi  je uvek radila iza leđa, kao neka stalna potraga za nekim ko bi mogao više da uradi za nju, da je osigura, obezbedi, neko uticajniji koji bi joj rešio životne probleme. Dosta sam znao o njenom životu jer mi je pričala šta joj se događalo.  Mnogo šta jei prećutala što je normalno, ali iz drugih priča sam sklapao neku slagalicu o njoj i njenom ponašanju. Sećam se koliko je poziva i poruka bilo na početku, a onda se zadnje godine to proredilo i kako se ponašala na pozive, poruke i slično, kako se ponašala sa bišim i ne samo sa njim.  

Još je mlada, mnogi su želeli da je upoznaju, da budu  sa njom, verovatno se i upoznavala. Neki su je i proganjali. o nekima mi je pričala, neke prećutala. razmišljao sam, šta ako se viđa sa nekim, šta onda. Mogu to da podnesem, ako ne menja odnos prema meni. Ako promeni ponašanje prema meni, tj već znak da nešto nije u redu.  U avgustu me je pitala da li  ću da se razvedem, rekao sam joj da neću. A i da se razvedem ne znači da bi se oženio sanjom, to joj nsam rekao, živeli bi zajedno, ali se ne bih ženio.  Pa, onda pitanje ko provokacija; u stilu, da se ona viđa sa nekim, da li bi pristao na ono na šta je ona pristala, tj da se viđamo tajno. Nisam pristao na to, rekao sam joj to će biti kraj, tačka.

Zašto se završilo na ovako nizak, prljav, bezobrazan  i pokvaren način.  zašto sam dopustio da se tako završi. Da li je moralo tako da se završi?!?!? to sam i nju pitao u ponedeljak.  Izvinjava mi se, kao nije imala smelosti da mi kaže. Svašta ko da ja ne  znam koliko je tašta i osvetoljubiva. Moralo je da se tako završi zbog stavova koje nosimo u sebi. Ja nisam bio odlučniji da presećem to njeno ćutanje,  izbegavanje razgovora, objašnjenja i  puštao sam je na taj način da me zajebava nedelju dana. S druge strane ne možeš sa nekim pričati ako se ne javlja na jedan broj, pa na drugi broj, pa ih onda isključi oba.  Uveče nisam hteo da zovem na fiksni, niti da zvonim ili lupamna vrata da ne budim dete. Takve scene su  nepotrebne, a išta je dete krivo, što ona neće da se javi objasni šta se događa. Pušta mi poruke da je ne zovem i takve gluposti. s druge strane ni ona nije bila sigurna da li želi da završi vezu. 

ono što prvo nisam mogao da podnesem to je nepoštovanje,  taj bezobrazluk,  ta promena ponašanja, do juče je sve ok, a sad ko te je be, će se vidimo ilipričamo kad se ja smislim. Čemu to? Ako nećeš da budeš sa mnom, kaži otvoreno, a ne bezobrazno, videćemo se neki dan u gradu, pa ćemo pričati.  Ko ja sam odjednom neki levi s kim će neki dan nešto  pričati ako joj se priča.  Tako se ponašala sa bivšim,  više puta sam bio prisutan kad su pričali telefonom, tj kad je on zvao.  lomio sam se da presečem to stanje, a onda sam pomislio da mi se ne ponovi situacija sa D, od pre tri godine, gde sam preseko pred božić sa njom, zbog nepoštovanja, da ne prenagljujem, da je pustim do božića i slično.  i pustio sam je,  sedam dana me je zajebavala, da bi na kraj rekla da je neki tip kod nje. 

Zašto sam trpeo taj bezobrazluk sedam dana? U meni su se pokrenuli neki detinji obrasci ponašanja, na ostavljanje, neki neproživljeni stavovi, emocije na ostavljanajiz detinjstva, gde se nisam snašao, gde nisam imao odgovor, gde mi je sve delovalo tragično, dramatično, pokubno po mene. Neproživljenje emocije, nemanja reakcija, ne snalažanje u ostavljanju u detinjstvu, sve je to isplivalo na površinu. stavovi iz detinjstva su me vodili, prisiljavlai da s etako ponašm,da je puštam da me zajebava sedam dana.  Mogao sam to da presečem prvog radnog dana, 4 januara,  a nisam.  pozvao sam je kada sam se vraćao sa pauze, a ona meni jer sam ti rekla da ću te ja pozvati, nemoj da me zoveš bla bla. Kakvo ponašanje, a bez objašnjenja?!?!? Ne mogu da pričam sa njom, jer odma prekida vezu.  Pozvao sma je kasnije prvi put na fiksni, dan je dete ne spava, a i sigurno je u obdaništu. Javlja se jer joj indetifikator poziva ne radi. Kažem joj da ne prekida vezu i pitam je za objašnjenje. Priča neke gluposti ko da ne priča sa mnom, nego sa nekim ko je poslovno pozvao.  

Zašto tad nisam rekao dolazim da rasčistimo, pa nek bude šta bude, scene, sranja, da pokažem odlučnost? jbš komšije, jbš skrivanje, brak, jbš sve. dolazim, pa nek bude šta bude.

 Zašto nisam  imao stav prema ostavljanju bez objašnjanja? kako se neke stavri ponavljaju i iznova i iznova dok ih ne rešiš.  Nisam imao stav ko dete kod ostavljanja bez objašnjenja, samo sam nemoćan  i bez reči gledao  kako odlazi,  tako i sad. Niisam više dete, daleko od toga, sad  sam danima tražio objašnjenje. Ali zašto joj nisam rekao odlučno dolazim, a ti vidi šta ćeš. i isituacija rešena. Nema laži, nema, skrivanja, izbegavanja, prisilnih dečjih radnji. Suoči se pa nek bude šta bude. ovako je prevagu 7 dana odnela sudbina, tj dečji nerazumni i prisilni stavovi. 3 nedelje me već obuzimaju ti dečji stavovi, nerešene situacije, neproživljeni gubici, nemanja pravog odgovora na guitak.

 Osećam se tako prazno. Danima sam bio besan, frustriran, nemoćan, previše uzbuđen,  prejake emocije, a sad sam prazan. Nedostaje mi bliskost koju smo imali, sate smo provodili zajedno i sad treba, sad toga nema  više i treba se reorganizovati posle toliko vremena.  

Teško podnosim gubitke nekog bliskog, uopšte rastanke.  Čim se desi tako nešto pokreću  se obrasci iz detinjstva i ubijaju me. Raskid koji proživljavam sa S.  tiče se S. samo kao pokretača emocija, obrasaca, stavova koje imam prema tome, nesnalaženje u ostavljanju, nemanja pravog ili odgovarajučeg odgovora na ostavljanje.  

Ko je koga ovde ostavio, pojma nemam.  izgleda da sam ipak ja taj koji je stavio tačku, jer preko prevare nisam mogao da pređem. eto ja koji varam ženu,  ne mogu da pređem preko prevare ljubavnice!!!!! A što je  još čudnije,  ja sam hteo u petak 30.12 da zavšrim sa njom, jer se skroz promenila posle jednodnevnog puta u Austriju.  Vratila se 24.12 i otad je postala druga osoba. Pričao sam sa njom u petak,  o tome kako se ponaša zadnje nedelje,  i otvoreno je pitao da se izjasni da li želi da bude sa mnom ili ne. Ćutala je. Ponavljam pitanje i ona ćuti. Pitam je kako ne možeš da odgovoriš na tako prosto pitanje, kaži da ili ne. Ništa. Da je tad rekla ne, izbegli smo sva naknadna sranja.

Razumem ja nju, egzistencija joj je zavisila od mene. nije ni imala nameru da prekine dok ne bude sigurna šta će biti sa tim iz austrije.  smišljeno me je odvojia od sebe, mislim od njenog stana, da ne dolazim. Kao ima problema u porodici što ja dolazim, što se viđa sa oženjenim, bla bla, pa se razbole itd. dva dana smo se viđali nakratko, popijemo kafu u gradu i to je to. treći dan, nisam više hteo tako da se viđamo. nije joj bilo pravo kad sam odbio. insistirao sam da dođem kod nje, a ona će meni strpi se.  Ne vidim razlog da se strpim, kad joj je majka znala za mene, a znao je i očuh, niko nije glup da ne zna od čega živiš.  Kune mi se da se zbog oćuha strpim.  Koje laži.

Sedam dana me je zajebavala. ne javlja se, to je na foru  kako ljuta je na mene što sama čeka novu godinu, i zamalo  da uspe da taj tip nije odlučio ili su odlućili  da ostane još nedelju dana. Da je ostao do božića ne bi ni znao.  Sa D. sam završio pred božić pre tri godine i razmišljam da ne prenaglim ponovo, pa sam je puštao da se tako ponaša. Ne znam što mi se ovakve stvari događaju pred božić?!? Čekao sam da prođe božić, ali ni kad mi  ni tad nije uzvratila čestitku,  to je bio kraj.

Čovek od sebe ne može pobeći. Njoj je stalno trebao neko da joj rešava probleme. Tako je verovatno bilo i sa ovim tipom. Sa njim će rešiti sve probleme, nema neizvesnosti oko para,  udaće se, posao u austriji, med i mleko...kaže ostaće kod mene još nedelju dana da se bolje upoznamo. Koja zaslepljenost... koja glupost, ali to je njena stvarnost.  Nisam je pitao šta je bilo na kraju, a i čemu.  Ko da će joj bivši muž dozvoliti da vodi dete u austriju...a bez deteta čemu sve to. 

Pred put u austriju, pitao sam je da li će da se nađe sa jednim tipom koji je letos bio kod njenih komšija, a izlazili su na piće. Rekla mi je da ja nemam prava da budem ljubomoran, jer ko ja sam oženjen ...osećao sam da tu nešto nije u redu, jer me je tad pitala da li  ću da se razvedem, pa je nakon mesec dana izvadila pasoše za sebe i dete. Pripreme. Čak sami sanjao da će da se vidi sa nekim i morao sam da je pitam. Negirala je.

Video sam je prekjuče. Trebala je da mi vrati neke stvari i neke pare, koje nisu trebale da budu uplaćene njoj. Prvo sam mislio da joj uzmem sve,  ali sam se u razgovoru predomislio, ostavio sam joj kompjuter, jbg da mogu da se čuju, dopisuju, već šta, i od para koje je trebala da mi vrati,  odustao sam.  snaći  ću se za pare, za razliku od nje. Čekala me je na dogovorenom mestu  sa komšijom.  Nije smela da dođe sama. dala mi  je  ono što  je moje , neke gluposti i odmah otišla. Ni u oči nije smela da me pogleda, ili je bar izbegavala da me pogleda.  Pitam se šta ovo bi. Zbog tih sitnica i gluposti nismo ni morali da se sastajemo.

 Posle dve i po godine zamajavanja sa S.  došli smo do kraja, tj  ona je privela stvar kraju, tako što je tražila leba preko pogače.  A koliko vidim uskoro neće imati ni za leba. Ali to više nije moja stvar ili bar očekujem i nadam se da neće biti. Mada i sad zapinje za neke pare koje joj više ne pripadaju.  to ću da rešim sutra ili u toku nedelje. 

Kad razmislim,  počeo sam da brinem o njoj u septembru 2009 jer je bila bez posla,  a i tamo gde je radila to je bilo za džabe.  osmislio sam neki posao i pare su počele da pristižu, ne neke,  ali da ima da se preživi. Neki meseci su bili slabi, neki solidni,  jbg kriza je u društvu. A ne vidim da je bio neki naporan posao, radiš od kuće, a ne traži nešto vremena.  Mesecima sam sate provodio kod nje,  uglavnom u krevetu. Koliko puta nas je dok se mazimo ili u toku seksa prekidala zvonjava telefona, ljudi nešto naručuju.  i ona se uvek trzala  na taj zvuk i stalno je htela da se javi, da joj ne promakne neki dinar.  Koji posao?! Ležiš, maziš se,  šetaš se go, a pare kaplju!!! 

Razmišljao sam krajem godine, negde u novembru, decembru kako da podignem zaradu i to značajno, plan je prost,  i verovatno bi uspeo, ali ona napravi šta napravi i kraj priče.  Bar za nju. Nije  džabe izreka: rani kuč(ku)e, da te ujede. 

Liturgija. Klanjam se. Klanjaju se se i ovi pored mene, ali mi ostao dirljiv momenat kad 2 starca desno od mene  jedva i ukočeno klanjaju do zemlje. Dodiriju prstima pod. Onda ona poza  ispravljanja i vraćanja u stojeći stav. 

oko mene su već svi poznati. čak zauzimamo i ista mesta, koliko je to moguće. slična je situacija i na ženskoj strani. koliko nas je? Možda 80?! Ako smo već isti uz nedelju  u nedelju, da li bi za nas mogli da se uvedu i neki dodatni rituali. mi smo iz svetovnog života, ali bi valjda mogli da imamo pristup ili da budemo uvedeni u neke manastirske rituale ili neke obrede iz ranohrišćanske crkve.Ne vidim zašto se ne bi obnovili obredi ranohrišćanske crkve, pogotovu Liturgija pređeosvećenih darova. Navodim nju za primer, pošto za druge ne znam. Služila se nekad davno davno ko večernja služba, a sad  je jutarnja liturgija sredom i petkom tokom uskršnjeg posta. tužna i dirljiva liturgija... i što je čudno i sveštenici jasno i glasno kažu ujutru: služba večernja...

Odavno nisam pričao ni sa jednim sveštenikom, a baš mi dođe da ih pitam neke stvari. A onda se pomislim koja korist od toga, kad on slepo slušaju Vladiku i nadređene...a opet s druge strane, što pa i da ne pitam.  Ako nam na mala vrata uvode elemente unijaćenja tokom liturgije: otvorene dveri tokom liturgije, "zaborave" ponekad  da pročitaju molitvu pred pričest itd,  da se dodvorimo evropi ili papi, što nam ne vrate i ono što nam duhovno pripada, a to su ranohrišćanski obredi. 

Većina i nema pojma o čemu pričam, čak je i manji deo naše crkvene zajednice  prisutan tokom služenja Ranohrišćanske liturgije, ali oni su  iz opravdanih razloga: služi se u 7 sati ujutru, radnim danima. Ako je nekad bila večernja, ne vidim nijedan razlog ili prepreku da bude ponovo. Post je možda problem, jer se RH-Liturgija služi tokom strogog posta. Ali i za to ima rešenje. Ne jedeš ništa ceo dan  do večernje, kao muslimani za ramazan,  ispovediš se i možeš da se pričestiš. Što moramo baš nedelju dana da postimo da se pričestimo?!?  E baš da vidim šta će da mi kaže starešina za ovaj naš kraj na ovo. Sve mi se čini da će da me uputi na vladiku timočkog Justina. brigo moja pređi na vladiku. A zar je greh obnoviti ranohrišćanske obrede?!  

 Krenem da napišem post, napišem nešto i ostavim stvar nesvršenu u draft ili već gde ili samo izadjem sa bloga i tako...omatorio sam, a ostao nezreo; rasto, a nedoraso. Što je najgore, po svemu sudeći i  umreću nedorasto  i opet ispočetka: dođi dokle si stigao, pa ako možeš nastavi dalje. Sudbina?!?

JBŠ SUDBINU!!!

Odlučio sam da u nekim stvarima, a koje sam ranije izbegavao, idem do kraja, ma šta bilo, ako treba do krajnje tačke bola, poniženja, straha, užasa, bilo čega neprijatnog, pa dokle izdržim... put je jasan, ne možeš stići do raja, ako ne prodješ kroz pakao, tj ako nisi u stanju da živiš i nosiš se sa paklom.

Živim sa dve žene. Nisam ih ranije upoređivao, jer sam mislio da su neuporedive. A sada u njima vidim sličnosti, osim godina, koje će ostati neuporedive -16. Ista krvna grupa 0+, mesožderi, slatkiši, pušači, nizak pritisak, loša cirkulacija...al kad sam video da i ova mladja igra zumu i ređa pasijans za mentalnu relaksaciju, prvo sam se začudio, a onda prihvatio ko nešto što se podrazumeva

Baš sam se ulenjio, što se bloga tiče. Kad pogledam kad sam zadnje  nešto napisao, vidim da je ooohhhooo prošlo. jbš blog ....

 ne znam šta da kažem, šta da napišem; ako želim napred, moram da se vratim nazad i razrešim dečje bolesti koje mi itekako odredjuju sadašnjost i utiču na budućnost.

Mesecima unazad kad odem od nje osećam se loše, nekad baš strašno loše, da mi dodje da odustanem od nje, od ljubavi, od svega. Satima se loše osećam, preplavljuju me svakakve glupost i osećaji, vuku me dole, u kurac.. a onda kažem sebi, nema odustajanja, teraj dalje, pa nek bude šta bude. i tako iz dana u dan. Saberem se pa sve  ispočetka.

 Mic po mic i od prethodnog kategoričnog stava da ne želi da ima ništa sa mnom,  dodjosmo do toga, da želi da budem samo njen. jbg,  i sad počinje život u svim svojim pojavnim oblicima

 Uobičajena nedelja. Liturgija u 8h na minus 8-9; Smenjivali se dobri osećaji, strašni osećaji, religijski zanos, dosada, ali liturgija je liturgija: snažan obred. svratio sam na kafu sam, drugar nije mogao, ali to mi ni malo ne smeta, jer mi se pije kafa, a i tu sam stalna mušterija. Kafa stiže za minut, zovem S. ako može da izadje da se vidimo na kratko. slušam: pita sina dal će oće da ostane sam dok  ode  do prodavnice. pristaje.  Nakon 15-tak minuta nalazimo se. Ljubim je, grlim je. Razmenjujemo nežnosti na brzinu, jer ne sme dete da ostavi duže samo, mali je,  3god + neki mesec. mora da podje, rastajemo se.

To je ta S. o kojoj pišem već dugo, dugo i predugo. Zašto se stvari i zmedju nas tako sporo odigravaju, kreću, dogadjaju? ko će to znati, ali eto dešavaju se. Ono  što je bilo nezamislivo pre mesec dana, eto sad se dešava, sporo, ali dešava se. 9 meseci + neki dan ili nedalja sam je obilazio, udvarao; moglo je i dete da se rodi za to vreme i nisam odustao od nje; tolika odbijanja; zadnja su bila tako odvratna i bolna, baš sa namerom da me otera, odbije, da me povredi; izdržao sam i nisam odustao od nje. iako je sad često u mom zagrljaju i dalje se to sve sporo odvija, ali verovatno sa njom moram tako,  ili to izmedju nas mora da ide tako, sporo, da lagano sagorimo prepreke, da imamo vremena da sagorimo prepreke i izgradimo čvrst i dubok odnos. Bar ja tako mislim. 300 dana je prošlo od kad sam je video. možda je još 300 ili 600 dana potrebno za ljubav, ali vreme nije bitno; ako je to - to.

mržnja, tako sam naslovio post pa sam se udaljio. Takvu i toliku mržnju nosim u sebi prema jednoj osobi, da je to strašno, da je to užasno, da je to bolesno, obogaljuje me na svim nivoima, od telesnog do duhovnog. Zakopana mržnja koja lagano i odvratno isplivava na površinu. toliko puta sam se već tokom liturgije suočio sa njom.  Mržnja kao jedina reakcija na odnos sa tom osobom, kao znak da se nisam snašao sa tom osobom, da nisam dobro podneo odnos te osobe prema sebi. Da nisam mogao i umeo drugačije da se ponašam. Da li je sad drugačije, da li sad mogu drugačije da osećam, da se ponašam, da zauzmem drugačiji stav, da li ima nešto novo i drugačije da bih proživeo tu mržnju, da bih odbacio tu mržnju, da bih se oslobodio te mržnje, jer  me ubi mržnja, da li mogu na drugačiji način da doživim tu osobu??! Uuufff.........